Šešir kroz istoriju

❈

„Šešir moj“ je jedna od četiri čuvene skadarlijske kafane, međutim većina gostiju ne zna da je Šešir relativno mlada kafana, otvorena 1990. godine. Kako je za samo četvrt veka Šešir stekao tako snažnu reputaciju, da se danas smatra jednom od tradicionalnih kafana Skadarlije? Odgovor leži u neobičnom načinu na koji je kafana osnovana i u načinu na koji je radila od svojih prvih dana, i ta netipičnost uticala je da vrlo brzo postane stecište beogradskih boema i ličnosti iz javnog života.

❈

Gospodin Vlada Ilić, koji je kafanu vodio od njenog otvaranja do odlaska u penziju 2017. godine, radio je u mladosti kao konobar u čuvenoj kafani „Tri Šešira“. Bio je ponosan što radi u toj kafani, najčuvenijoj u celoj Jugoslaviji, u koju je redovno dolazio čak i Tito, međutim sanjao je da vodi svoj biznis, odnosno da ima svoj „šešir“. Vremenom je postao poslovođa u „Tri Šešira“ i kada je 1990. saznao da se susedna poslastičarnica izdaje, nije oklevao – otvorio je „Šešir moj“.

Ilićeva želja bila je da u novoj kafani primeni sva znanja stečena tokom dve decenije rada u Skaradliji, ali u odnosu na druge kafane „Šešir moj“ od prvih dana odlikovala je jedna osobenost – otvorenost nove kafane prema umetnosti. Dok je čika Vlada bio mlad konobar u „Tri Šešira“, još uvek su u Skadarliji radili poznati slikari, koji su stvarali svoje radove pred očima prolaznika. I pored šefovog opominjanja, on je voleo da posmatra kako najstaju slike i postepeno je postao zaljubljenik u slikarstvo, a stekao je i brojne prijatelje među slikarima. Kada je otvorio svoju kafanu, Ilić je nastavio da pomaže umetnike i počeo je da od njih otkupljuje slike ili da prihvata slike umesto novca u kafani. Vrlo brzo, kafana je postala prepuna radova najpoznatijih beogradskih slikara, koji su tu prirodno dolazili, a sa njima je došao i ostatak prve boemske postave Beograda.

❈

Dragan Malešević Tapi, Olja Ivanjicki, Janoš Mesaroš, Cile Marinković i drugi čuveni slikari dali su Šeširu svoje slike ali i svoje najbolje dane, a možemo reći i deo duše. Za slikarima, počeli su da dolaze i drugi umetnici. Momo Kapor, Milorad Pavić, Mira Alečković, Biljana Vilimon i Dragana del Monaco bili su svakodnevni gosti u prvoj deceniji postojanja Šešira, kao i brojni intelektualaci, političari, novinari. „Šešir moj“ je tako gotovo odmah po otvaranju postao omiljeno mesto kulturne elite Beograda, i to je ostao do danas. Slike koje su umetnici ostavljali poklanjane su gostima koji su dolazili iz daleka, zatim onima koji su proslavljali rođendane u kafani ili su se istakli po nečemu drugom, i tako je do sada poklonjeno čak 10.000 slika. Bez poklanjanja slika ne bi bilo mesta za nove, a filozofija Šešira oduvek je bila da se slike otkupljuju svake nedelje, kako bi se podržao rad slikara. Isto važi i za muzičare koji su nastupali u kafani. Nekoliko porodica muzičara tokom tri decenije živelo je isključivo od rada u Šeširu, zadržavajući celokupnu zaradu za sebe.

❈

Posle kraja međunarodne izolacije Srbije 2000. godine, „Šešir moj“ zauzeo je mesto na listi obaveznih lokacija koje gosti iz inostranstva moraju obići dok borave u Beogradu, posebno ako žele neposredno da osete duh prestonice. Među poznatim gostima bili su operski pevač Hoze Kareras, pisac Orhan Pamuk, glumice Katrin Denev, Ana Karina i Hana Šigula, borac za ljudska prava Aleida Guevara (ćerka legendarnog Čea), kao i veliki broj muzičara koji su tokom svojih turneja posetili Beograd. Mnogi umetnici na turnejama nisu imali vremena da odu do Skadarlije, ali su naručivali iz Šešira u želji da probaju specijalitete srpske kuhinje, pa je tako Lučano Pavaroti naručio čak 1000 ćevapa za svoj tim, dok je Santana naručio ćevape, ali mu menadžer nije dozvolio da ih proba jer se ne smatraju lako svarljivom hranom. Slike iz Šešira načinjene tokom godina beleže posete premijera, prinčeva i akademika, pri čemu kafana nije popularna samo među starijima, već su u njenim čarima uživale i mnoge poznate ličnosti mlađe generacije, od Stefana Milenkovića do Novaka Đokovića.

Na renome kafane „Šešir moj“ umnogome je uticao cvetni zid iznad vrata kafane, visok nekoliko metara, koji je uvek održavan sa tolikom pažnjom da cveće na njemu cveta čak i u zimskim mesecima, zbog čega je kafana neborjeno puta nagrađivana. Kafana je čuvena i po tradicionalnom izboru za najlepši šešir, koji se organizuje svakog leta, zatim po organizovanju slikarskih kolonija, a posebno po humanitarnim aktivnostima i zalaganjima u kulturi. Tokom četvrt veka postojanja, Šešir je pomogao da desetine siromašnih porodica širom Srbije reši svoje egzistencijalne probleme, finansirani su mladi umetnici, sportska društva i kulturni događaji, a dobra dela donela su dobar glas, i tu konačno leži odgovor na pitanje kako je kafana „Šešir moj“ za relativno kratko vreme postala jedan od simbola Beograda.

Novo poglavlje istorije kafane „Šešir moj“ počelo je 2017 godine, kada je Vlada Ilić otišao u penziju posle pola veka rada u Skadarliji, a za kafanu je interesovanje pokazala porodica Todorović, u čijem vlasništvu su neki od najboljih hotela u Srbiji, znajući da brigu o jednom ugostiteljskom biseru kao što je „Šešir moj“ može da preuzme samo neko sa velikim iskustvom. Članovi porodice Todorović lično vode kafanu kao što je to radio čika Vlada, tako da je Šešir promenio glavu, ali je sam Šešir i dalje onaj stari.